Mjuzikl: filmski žanr koji nikada ne prestaje da sija

Malo koji filmski žanr ima moć da podigne raspoloženje, dirne i očara publiku kao što to može mjuzikl. To je svet u kojem se muzika, ples i pripovedanje spajaju u blistav spektakl – proslavu emocija, kreativnosti i ritma. Od svojih korena u burleski i opereti 19. veka, do savremenih verzija koje pomeraju umetničke granice, filmski mjuzikl se razvijao, ali je zadržao svoj neodoljivi šarm.

Čak i u eri striminga, publika i dalje rado gleda mjuzikle. Možda zato što, kako je nedavno napisao The New Yorker, „u nesigurnim vremenima, težimo radosti gledanja i slušanja nečega što deluje zaista živo.“

Kratka istorija velikog žanra

Prema Encyclopaedia Britannica, koreni mjuzikla potiču iz popularnih oblika zabave 19. veka, kao što su muzičke dvorane, burleskne predstave i komične igre. Ipak, prva produkcija koja je spojila radnju, pesmu i ples na način koji je postao osnova modernog mjuzikla bila je The Black Crook (1866) u Njujorku.

Početkom 20. veka, autori poput Džordža M. Kohana, Džeroma Kerna, Džordža i Ajre Geršvina, Kola Portera i legendarnog dua Rodžers i Hamerstin promenili su muzičko pozorište. Uveli su princip integracije, gde svaka pesma i ples imaju svrhu u radnji i otkrivaju nešto važno o likovima.

Ova revolucija rodila je bezvremene klasike kao što su Show Boat, Oklahoma!, West Side Story, My Fair Lady i The Sound of Music. Mnogi od ovih hitova kasnije su ekranizovani i osvojili brojne nagrade, zauvek oblikujući DNK filmskog mjuzikla.

Filmski mjuzikl: od zlatnog doba Holivuda do savremene obnove

Dolazak zvučnog filma počeo je sa The Jazz Singer (1927), nakon čega je mjuzikl postao jedan od ključnih holivudskih žanrova.

Tridesete i četrdesete godine donose eru spektakularne koreografije i vizuelne raskoši, koju su obeležili reditelji poput Bazbija Berklija. Sledeće decenije donele su remek-dela kao što su Singin’ in the Rain, An American in Paris, The Wizard of Oz, Mary Poppins i Hello, Dolly! – filmove koji su definisali magiju klasičnog Holivuda.

Kasnije nastaju rok mjuzikli i filmske verzije pozorišnih hitova kao što su Cabaret, Jesus Christ Superstar, Cats, The Phantom of the Opera i Les Misérables. U 21. veku, žanr ponovo oživljava kroz naslove kao što su La La Land, In the Heights i Hamilton, dokazujući da mjuzikl i dalje može da iznenadi i poveže se sa savremenom publikom.

Kako je The New Yorker lepo primetio: „Neki reditelji čuvaju tradiciju, dok je drugi proširuju – istražujući šta mjuzikl danas može da bude.“

Šta čini mjuzikle posebnim?

Trajna privlačnost mjuzikla leži u njegovom jedinstvenom spoju emocije, ritma i priče. Kritičari i stvaraoci ističu nekoliko ključnih elemenata:

Muzika kao emocija
U mjuziklu, pesma počinje tamo gde reči prestaju. Muzika pojačava radost, tugu, čežnju ili trijumf i omogućava publici da oseća priču, a ne samo da je gleda.
Integrisano pripovedanje
Najbolji mjuzikli nisu samo zbirke hitova – svaka pesma prirodno proizlazi iz radnje, pokreće priču napred i otkriva unutrašnji svet likova.
Vizuelni spektakl
Koreografija, kostimi i scenografija pretvaraju ekran u pokretnu slikarsku pozornicu. Ples postaje ritam same priče – fizički izraz filmskog pulsa.
Emotivno bekstvo
Još od Velike depresije, mjuzikli su nudili publici utočište od svakodnevnih briga. Kako je jedan kritičar napisao, oni su „bioskop radosti i oslobađanja“.
Univerzalne teme
Ispod svog sjaja, mjuzikli često obrađuju duboke teme poput identiteta, predrasuda, slobode i otpornosti. Od Renta do In the Heights, žanr istražuje šta znači pronaći svoj glas.

Mjuzikli koji su ušli u istoriju

Neki naslovi su zauvek definisali – i redefinisali – ovaj žanr:

West Side Story – revolucionarni spoj plesa i drame koji je osvojio 10 Oskara.
The Sound of Music – porodični klasik i jedan od najuspešnijih filmova svih vremena.
Cabaret – mračniji i hrabriji pogled na ljubav i politiku.
Chicago – film koji je vratio mjuzikl u centar popularne kulture.
Les Misérables – epska, emotivna priča sa nezaboravnim interpretacijama.
Hamilton – hrabra reinterpretacija istorije kroz hip-hop i pozorišnu inovaciju.
La La Land – savremeno ljubavno pismo zlatnom dobu Holivuda.

Svi ovi filmovi pomerili su granice onoga što mjuzikl može da izrazi i koliko duboko može da dirne publiku.

„Burleska“: muzika, moć i umetnost nastupa

Jedan od najsjajnijih savremenih primera ovog žanra je film Burleska, sa Kristinom Agilerom i Šer u glavnim ulogama – spektakularna proslava muzike, senzualnosti i umetničkog osnaživanja.
Priča prati Ali, devojku iz malog mesta koja dolazi u Los Anđeles da ostvari svoje snove. Pronalazi zaboravljeni klub Burlesque Lounge, nekada glamurozno pozorište puno emocija, svetla i hrabre koreografije. Počinje kao konobarica, ali ubrzo postaje zvezda scene i donosi novi život celom klubu – i svima u njemu – svojom moćnom interpretacijom.
Ono što Burlesku čini posebnim jeste spoj klasičnog filmskog mjuzikla i tradicije burleske. Burleska je često pogrešno shvaćena, ali njena suština leži u kreativnom samoizražavanju i pozitivnom odnosu prema sopstvenom telu. Kao što ističu mnogi izvođači i istraživači, burleska nije samo o zavođenju – već o kontroli nad sopstvenim narativom, umetnosti kroz koju žene i kvir umetnici preuzimaju vlasništvo nad svojom pričom, slikom i scenom.
Uz harizmatičnu Šer i snažan glas Kristine Agilere, Burleska je vizuelno zapanjujući i emotivno snažan spektakl – podsećanje da mjuzikl živi od stalne umetničke obnove.
Film Burleska možete gledati na Viasat Kinu u ponedeljak, 15. decembra u 19:00, sa dodatnim prikazivanjima u sredu, 31. decembra 2025. u 19:30, u nedelju, 4. januara 2026. u 19:30 i u četvrtak, 29. januara 2026. u 21:25.
(Ovaj deo se može lako ukloniti ako je tekst namenjen dugoročnom korišćenju.)

Zašto se uvek vraćamo mjuziklima?

Mjuzikli su jedinstveni – spajaju dubinu dramske priče, energiju plesa i neposrednost živog nastupa, sve kroz univerzalni jezik muzike.
Publika im se uvek vraća jer:

donose emotivni intenzitet i katarzu;
stvaraju svetove koji su istovremeno magični i iskreni;
pretvaraju pesmu i ples u pokretačku snagu narativa;
podsećaju nas da umetnost može biti i beg od stvarnosti – ali i duboko ljudska.

Kao što je jedan kritičar lepo rekao:
„U mjuziklima, neke emocije su jednostavno prevelike da bi se izgovorile – one moraju da se otpevaju.“
U tome je večna magija mjuzikla. Oni nisu samo zabava – oni su čin radosti, hrabrosti i mašte.